Ples na mesečini

Iako se na prvo čitanje čini kao lagana priča o devojčici Lenki i njenoj avanturi,
Ples na mesečini
je ipak slojevita priča. Fabula je smeštena u realan prostor – sobu jedne devojčice, ali vrlo brzo prelazi u sferu fantastičnog.

Lenkin svet ne pravi razliku između mašte i stvarnosti – za nju je sve moguće, jer još nije naučila da sumnja. Ona svojom verom u viline konjice zapravo pristupa sopstvenoj suštini – duhovnoj radoznalosti i izražavanju kroz pokret i stvaranje.

Lenka je osmogodišnja devojčica, ali kao lik nosi duboku simboliku. Ona je dete koje postavlja pitanja, veruje u dobro i ne boji se sveta. Svoju autentičnost spoznaje i zahvaljujući vilinim konjicima, koji nisu samo bajkovita bića, već su i čuvari pokreta, slobode i stvaranja. Oni ne uče devojčicu da pleše „kako treba”, već da pokret dolazi iz unutrašnje radosti. Iz ove važne životne metafore možemo zaključiti da nismo stvoreni da pratimo formu, već da otkrijemo sopstveni ritam.

Na kraju priče, kad Lenka nacrta ono što je doživela, otvara se novi sloj značenja. Crtež, bez obzira na tehničku vrednost postaje dokument duše, trag koji potvrđuje da se iskustvo desilo – ako ne spolja, onda izunutra. Lenkino stvaranje ima snažnu poruku, a ona je da se pravo stvaranje ne meri veštinom, već istinitošću osećaja. Kao što je ples bio pokret duše, tako je i crtež njena potvrda prisustva u svetu.

Devojčica kroz umetnost pamti i time raste. To je moć dečje imaginacije: ona nas ne uči samo da verujemo u bajke, već da živimo istinito.